Danas se čini da je etika zarobljenik jednog naizgled nerešivog problema, taoc dugotrajnog rovovskog rata između apsolutizma i relativizma. Ova dilema je sveprisutna u našim životima i naizgled neizbežna, čak i kada se trudimo da na nju ne obraćamo pažnju.

Kako da terapeut izađe na kraj i osmisli različite etičke pozicije svojih klijenata, da prihvati i prepozna njihovu logiku, a da ih pritom “integriše” u sopstvenu etičnost? Na opštijem nivou, kako da ostanemo dosledni kulturološkim i etičkim pozicijama za koje “ne postoje alternative”, a da, pritom, ne budemo “dogmatični”?

U čemu bi se, u tom slučaju, sastojao doprinos konstruktivističke perspektive (naročito teorije ličnih konstrukata)konfliktu između apsolutizma i relativizma? Da li bi socijalna i relaciona dimenzijaove teorije mogla da predstavlja osnovu etike koja nije ni apsolutistička ni relativistička, uprkos činjenici da konstruktivni alternativizamnaizgled daje legitimitet (koji istovremeno može da se protumači i kao tolerancija i kao inertnost) i jednoj i drugoj poziciji?

Ova, i mnoga druga pitanja u kontekstu radikalnog konstruktivizma i teorije ličnih konstrukata biće predstavljena i diskutovana, ne samo kao saznajni stav, već kao i etički stav, koji definitivno nije inertan niti fiksiran ni u jednoj dogmi, već pozicioniran u kretanju kao procesu.